Хладно децембарско јутро. До школе сам ишла тешким уморним корацима са жељом да се овај суморни зимски дан што прије заврши. Недалеко од школе виђела сам ђецу како се забављају у снијегу и грудву која лети право у моје лице. Застала сам на секунд. Док су комади снијега испадали из моје косе, опио ме мирис хладноће и снијега.

Наредних неколико тренутака, нашла сам се у планинској кућици гђе сам као мала проводила зимски распуст са породицом. Сјећања су навирала. Безбрижна ђечја игра у снијегу, санкање са сестром. Оштри вјетар ме шибао по лицу док сам неуморно правила снијежне анђеле. Слике прелијепих зимских пејзажа смјењивале су се у мојим мислима. Ведро небо, шума прекривена сребрним огртачем, а сунце пресијава своје зраке на нетакнутој бијелој површини. Зимска идила. Боравак у природи, сведок сунце не почне залазити иза високе планине. Затим топли чај поред ватре која букти у камину. Моје ђетињство ми је пролазило пред очима. Сви ти доживљаји, сјећање на сваку зиму проведену са породицом су испунили топлином моје срце. Вратила сам се у стварност. Наставила сам ходати, овај пут са осмијехом на лицу, жељно ишчекујући зимски распуст и поновно окупљање породице у нашој планинској идили. Била сам захвална веселој ђечици што су покренула прелијепа сјећања и у мени пробудила давно изгубљену љубав према оштрој планинској, али савршеној зими.