Приче о ријечима

  1. 1. Авлија
    У старо, турско вријеме двориште се звало авлија; пуст, неограђен простор-јалија; трговачка четврт касабе (вароши) – чаршија; грађа-јапија; округао сто-синија, а здјела од порцелана-чинија. Како изгледа права авлија? Права авлија ограђена је високим зидом или тарабом (оградом од дасака или летава). Обично је калдрмисана (поплочана каменим облуцима). Данас су испред кућа и зграда дворишта и паркинзи, а не авлија. Сада се купују столови и фотеље, а не синија. Али остали су јалијаши и јалија. А остала је у граду још и чаршија. Опасни су јалијаши, а опасна је ноћу и јалија. Али најопаснија је, ипак, чаршија. А та чаршија – то је свијет који прича и лаже, који вара и друге оговара.
  2. 2. Задужбина
    У средњем вијеку градили су цареви и краљеви цркве и манастире. То су биле њихове задужбине. Чувени су у Србији, на примјер, манастири: Студеница, задужбина Стефана Немање; Жича, Стефана Првовјенчаног; Дечани, које је довршио цар Душан Силни, затим Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића, Раваница, главна задужбина кнеза Лазара. Задужбина (за – душ – бина) била је грађевина која се подиже за душу, за спас душе. У средњем вијеку, наиме, људи су вјеровали да је човјеково тијело смртно, а душа вјечна и да послије смрти тијела душа одлази ,,Богу на истину“. Касније су владари, па и остали моћници, дизали ,,за спас своје душе“, осим цркава, и друге јавне грађевине: мостове, школе, болнице. Тако је, на примјер, вишеградски мост задужбина Мехмед-паше Соколовића, кога су Турци као дјечака одвели у Цариград и потурчили. У Београду је познато Капетан-Мишино здање. То је данашња зграда Београдског универзитета. Ту је зграду 1863. богати трговац Миша Анастасијевић поклонио ,,свом отечеству“. Данас се задужбине углавном више не граде, али та ријеч живи у нашем језику док постоје Жича, Студеница, Раваница, док траје Соколовићева и Андрићева – на Дрини ћуприја.

Преузето из књиге ,,Приче о речима“ Милана Шипке