Пјесма ,,Тиховање“ са којом је Милица Боровчанин освојила 1. мјесто на Сабору духовне поезије, 15. по реду међународној пјесничкој манифестацији, коју организује Књижевно друштво Раковица.

Тиховање

Помилуј, Господе, у милости вијека
Своје грешно чедо у земаљском одру,
Зацијели, Творче планина и ријека,
И опрости рану крваву и модру.

Када скинеш кожух затегнутог тијела,
Просуће се крвца из нутрине бола,
С издеране душе, потећи ће врела,
Под свјетлошћу слабом васионских кола.

Док жмиркају свијеће неког
Млијечног пута,
Слабашне и мирне, наспрам Твога лика,
Прими грешно чедо испод славног скута
И помилуј, Спасе, свога поданика.

Кад тихују дупље ту гдје ока нема
И тишина хучи времену кроз ребра,
Води руку скромном писару поема
Са тијелом од магле и срцем од сребра.

Он, Господе, живи једино у ријечи,
Усмјери му корак по рубу папира
И рањиву душу, Свјетлости, залијечи
Огрни га тајном свог бескрајног мира.

Да би ноћу, погнут, док се моли нијемо,
Говорио гласно, а без гласа људска,
У коштици плода гдје се дотичемо
Златна Твоја језгра и земаљска љуска.

Он је само свједок, у свјетлости, Тебе,
Као инок тамних мастиљавих рута,
Што Те пјесмом слави, док тишина гребе
Залутале гријехе с неког Млијечног пута.