Једноднвени излет: Чајниче – Добрун – Вишеград -

Једноднвени излет: Чајниче – Добрун – Вишеград

Наши ученици су у четвртак (16.10.2025. г.) и понедељак (20.10.2025. г.) имали прилику да на једнодневном излету посјете мјеста и општине на истоку Републике Српске: Чајниче, Добрун и Вишеград, мјеста у којима су заиста могли уживо да виде наше српско духовно и културно наслеђе које је сачувано од 1340. године до данашњих дана.

Црква Успења Пресвете Богородице

Прво смо посјетили Чајниче, малу општину на истоку Републике Српске, која је најпознатија по Цркви Успења Пресвете Богородице.

Икона Богородице Чајничке Краснице је православна чудотворна икона која се чува у манастиру Успења Пресвете Богородице у Чајничу. Икона Мајке Божије је рад на дрвету, а насликао је Свети апостол и јеванђелиста Лука.

По црквеном и народном предању икона је једна од три слична дјела Светог јеванђелисте Луке. Једна се чува у Јерусалиму, друга у Хиландару, а трећа у Чајничу. Из Јерусалима је донио у српску земљу краљ Милутин, који је тада био на поклоњењу у Јерусалиму. Краљ је саградио манастир тамошњим монасима, а од њих је за узврат добио ову чудотворну икону. Од тада икона борави на двору Немањића. После чудесног исцјељења цара Уроша у знак захвалности даровао је манастиру Бањи код Прибоја.

Када је Синан паша кренуо у свој поход 1594. године, спалио је тада и манастир Бању, а чудотворну икону од ватре је спасао побожни човјек из околине Рудог. Тада је икону однио у Чајниче. По народном предању, човјек који је спасао икону заспао је пред чајничком црквом са иконом у наручју чекајући свештеника да отвори цркву. Када се пробудио у раним јутарњим часовима видио је да иконе нема у наручју. У паници је отрчао до свештеника пробудивши га и саопштивши му да је икона нестала. Отворивши цркву видјели су да се икона налази на трону. Схватили су то као знак са неба да икона ту треба да и остане.

После обнављања манастира Бање 1867. године, рашириле су се вијести да ће се икона вратити у Бању. Тада се yзбyнyло становништво Чајнича, па сy и орyжјем хтјели то да спрјече. Оков иконе урадио је чувени сарајевски кyjyнџија Ристо Андрић 1868. године. Он је да би се сав посветио послу затворио своју радњу и три године радио на ремек дјелу, гдје је утошио 17 килограм злата и сребра.

У Другом свјетском рату, Чајничани су из цркве изнјели све књиге и икону. У току рата Италијани су хтјели узети икону, па су тако организовали и потраге за њом. Чувајући икону у шуми чуварима је престало снабдјевање, па им је понестало воде; тада је један од њих рекао, да хоће барем мало из овог камена воде потећи да се могу напити. По казивању вода је потекла. Године 1943. усташе су обиле и опљачкале цркву, а Срби су тада спасили икону тако што су је сакрили у кући Милке Спремо. После одласка усташа, осам људи је пренијело икону y цркву села Стречње. Из Стречање је икона премјештена y једну пећину, ради сигурности. Из пећине је даље пренесена y село Слатина код Фоче и смјештена y тамошњу цркву, a одатле y село Трпиње, гдје је икона била до краја рата. После рата, народ је вратио чудотворну икону у Чајниче.

Икона је сликана на дрвеној плочи са обје стране. Она је литијска икона, насликана од стране апостола Луке или неког од иконописца до 4. вијека нове ере. Димензија је 107х73 центиметра. Са предње стране је насликана Богородица са Христом на руци, a на полеђини је Свети Јован Крститељ, који десном руком благосиља. Иконографска особеност чајничке Богородице се огледа у томе што Богородица држи Христа на десној, а не на лијевој руци, а то се повезује са легендом по којој је апостол Лука сликао икону док му је позирала сама Богородица.

Икона Богородице Чајничке Краснице је православна чудотворна светиња, која је надалеко чувена и то не само међу православнима, већ и међу припадницима других религија. Пред Красницом су се дешавала многа чуда, исцјељења, па ову светињу сматрају једном од највећих у православном народу, a највећом у Републици Српској. Свети владика Николај Велимировић сматрао је да је Чудотворна икона Богородице, највећа светиња на Балкану, послије Острога. Бројна чуда која су се десила пред иконом Мајке Божије записао је прота Јован Јовановић, који је у Чајничу службовао 50 година.

Манастир Добрун

Maнастир Добрун, у изворима познат као Крушево, налази се у живописном планинском крају на путу Вишеград- Ужице, 12 км од Вишеграда, у клисури ријеке Рзав. Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице, а подигли су га 1343. године жупан Прибил и његови синови Стефан и Петар. Жупан Петар је 1383. год. доградио храму спољну припрату и ризницу и живописаo je, након чега се замонашио и добио име Јован. То је вријеме турског освајања западних дијелова Србије, када монаси остају без својих манастира и уточиште налазе у манастиру Добрун, у залеђини истоименог града, који је важио за неосвојиво српско утврђење. У доба жупана Петра манастир је имао 720 монаха. Након првог страдања манастира, од стране Турака 1393. године, манастир су обновили деспот Стефан Лазаревић и кнегиња Милица. Манастир је током турске владавине неколико пута био рушен и обнављан. Због отежаних услова манастир је у потпуности опустио, а монаси се расељавају по старим испосницама и тако настављају монашки живот.

Почетком 19. вијека, захваљујући народу добрунског краја и бароници Вилхелмини Николић, манастир је 1884. год. поново обновљен. И током Првог свјетског рата манастир је рушен, али је највеће страдање доживио у Другом свјетском рату. Нијемци су манастирску цркву користили као складиште мина, те су при повлачењу 1945. год. активирали експлозив и разорили манастир до темеља. Остала је сачувана само припрата и звоник. Већ сљедеће 1946. год. народ је поново обновио цркву.

Иако је манастир био у потпуности живописан, због бројних рушења и страдања, већина фресака је уништена. Најпознатије, до данас сачуване фреске, су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска са ктитором манастира жупаном Прибилом, његовим синовима Стефаном и Петром и зетом Станом.

Манастир је дуго времена служио само као добрунска црква, а од 1993. год. обновљено је монаштво и манастир Добрун постаје активни манастир.
Поводом обиљежавања 200 година од подизања Првог српског устанка 2004. год, манастирски комплекс је постао богатији за Карађорђев конак у ком је смјештен Музеј Првог српског устанка, Галерија, као и Музеј Митрополије дабробосанске, а на узвишењу изнад манастира подигнут је споменик вожду Карађорђу.

Стари град Добрун

Стари град Добрун налази се у непосредној близини манастира Добрун, 150 м високо у стијенама. Био је некада најпознатији средњовјековни град у овој области, познат још у 15. вијеку. Састојао се од тврђаве са жупским двором и три куле-стражарнице. Некада је био сједиште црквене и свјетовне власти за ове крајеве. По народном предању град је око 1440. подигла „проклета Јерина“, жена српског деспота Ђурађа Бранковића, али се то не може тачно историјски потврдити . У средњем вијеку град је имао и своје подграђе у коме су боравили дубровачки трговци. До данас су сачувани само остаци кула, које се могу видјети са магистралног пута.

На Дрини ћуприја

Вишеградска ћуприја на Дрини је задужбина великог везира Мехмед-паше Соколовића (тур. Sokollu Mehmet Paşa, 1505. или 1506-1579).Он је један од великих османских војсковођа поријеклом из Босне. Родио се у селу Соколовићи поред Рудог 1505. или 1506, а као дијете православних родитеља. У то вријеме постојао је обичај познат као Дивширма, односно „Данак у крви”. Српска дјеца су на силу отимана и одвођена у Турску гдје су превођена у ислам и школована у њиховим војним школама гдје су постајали Јањичари, елитни војници турског царства. Тако је из околине Вишеграда као дијете одведен и Бајица Соколовић и добија име Мехмед. Он ће касније захваљујући својој способности постати официр османске војске, а на врхунцу своје моћи постаје велики везир, односно премијер државе по данашњим стандардима. На врхунцу своје моћи наређује да се у Вишеграду на Дрини сагради мост коме равна нема.

Мост је изграђен у периоду од 1571. до 1577. године, а градио га је тада најчувенији турски архитекта Коџа Мимар Синан. Изграђен је у источњачком стилу и представља ремек дјело тадашњег градитељства.
Има 11 лукова са благим успоном према средини и силазном рампом на лијевој обали. Изнад лукова читавом дужином моста протеже се профилисани вијенац изнад кога је ограда моста. Укупна дужина износи 179,5 м, висина над нормалним водостајем ријеке 15,40 м а ширина моста 6,30 метара. Мост је грађен од камена, седре, односно бигра, који је довежен из Вишеградске бање. Изнад шестог стуба налазе се са обе стране проширења. На прилазној рампи лијеве обале налазе се три отвора завршена проломљеним луковима. На средини моста је изграђена софа која је предвиђена за одмор пролазника, а преко пута софе је уграђен камени портал.

На средини моста се некада налазила кућица са дрвеном капијом и мостовском стражом, па је због тога овај дио моста назван капија. Овдје се налазе и двије плоче од бијелог мрамора са стиховима пјесника Нихадија на арапском писму, који говоре о градитељу и години изградње.

Старији, горњи натпис је исписан 1571/1572. године:

„На Дрини у Босни саградио је величанствен мост
и разапео ред сводова на тој ријеци,
на тој води дубокој и хучној.
претходници његови не могаше ништа слично саградити,
по наређењу божијем учини то велики паша,
да би се његово име спомињало с поштовањем и благодарношћу
и сагради мост да му на свијету нема равна…“

Ово монументално здање било је инспирација књижевнику Иви Андрићу за чувено дјело „На Дрини ћуприја“ за које је 1961.године награђен и Нобеловом наградом

Мост је један од најзначајнијих националних споменика Босне и Херцеговине, а у јулу 2007. године уписан је у УНЕСКО листу свјетске културне баштине.