БУДИМПЕШТА: Проф. Бојана Симић учесник STAND UP семинара за наставнике на тему Холокауста
У Будимпешти је од 17 – 19.10.2025. одржан STAND UP семинар за наставнике са циљем усавршавања наставне праксе када је у питању подучавање о Холокаусту са посебним нагласком на учење из свједочења преживјелих. Семинару су присуствовали наставници друштвених предмета из Словеније, Хрватске, Мађарске, Њемачке, Србије и Босне и Херцеговине.
Пријавила сам се на семинар зато што водим секцију у нашој школи под називом „Култура сјећања: доба страдања“ на којој учимо о страдањима Срба у Другом свјетском рату на територији НДХ (Независна Држава Хрватска), са нагласком на страдања на подручју општине Соколац и оближњих мјеста. То је веома важна тема о којој млади људи требају да знају и да разумију шта се десило, јер смијем слободно рећи да никада нећемо имати коначан списак свих страдалих Срба на територији НДХ обзиром да су људи убијани у концентрационим логорима, бацани у јаме, убијани на масовним губилиштима и на кућном прагу. Бројка сама по себи није ни важна, довољно је да знамо да нема српске породице на подручју Босне и Херцеговина, а и шире на територијама које је покривала НДХ, да није имала страдале чланове током рата. Размјере овог злочина је тешко описати, јер такво систематско затирање и истребљење српског народа има за посљедицу да су неке српске фамилије потпуно угашене.
Наставници из других земаља су били веома заинтересовани да сазнају о страдањима у нашим крајевима и у Јасеновцу, о чему сам говорила из личне перспективе, обзиром да је моја бака преживјела логор Јасеновац као шестогодишња дјевојчица. Посебно ме радује што сам имала прилику да тим људима испричам о покољу Срба на Дрини, тачније у Милошевићима и у старом Броду у прољеће 1942. године, када је убијено око 6000 српских цивила из наших крајева док су покушавали да побјегну од Усташа преко Дрине. Људи су били видно изненађени и закључак је да је то што су такви догађаји „гурани под тепих“ током више деценија , заправо веома опасна пракса комунистичког режима. Жртве тек сада добијају глас, кроз наше младе људе, њихове сународнике и потомке, али потребно је уложити више труда у информисање, јер када покушате да истражујете ту тему, примјетићете да је врло мало информација доступно на Интернету.
Размијенили смо искуства из наставне праксе и могу слободно рећи да сам поносна на наше ученике који показују висок ниво интересовања и разумијевања када је овај период историје у питању.
Посјетили смо локалитете у Будимпешти који су повезани са Холокаустом, попут некадашњег јеврејског кварта који ће током Холокауста постати гето и споменика ципела испред Парламента који подсјећа на убијање људи, махом Јевреја током 1944. и 1945. године на обалама Дунава, који су потом бачени у ријеку. Прије убиства приморавани су да се изују, да би се те ципеле касније продавале, јер је то у вријеме Другог свјетског рата била цијењена роба. Такође, упознали смо се са Холокаустом Рома, који се прецизније зове Порајмос и заиста заслужује више пажње међу историчарима и истраживачима геноцида у Другом свјетском рату.
Живимо у тешким временима, тако да је ова тема важнија можда него икада. Ја сам богатија за ново искуство, имала сам увид у различите погледе на Холокауст из различитих земаља, као и у различите проблеме са којима се наставници суочавају када је у питању подучавање младих о Холокаусту.
Припремила: Бојана Симић
