Говор академика проф. др Нова Пржуља, поводом јубилеја наше школе
Поштовани професори, драги ученици, уважени суграђани,
Велико ми је задовољство што сам овдје, са вама, поводом 65 година постојања наше школе. Говорио сам на научним конгресима од Кине до Америке, од Аустралије до Норвешке, и од свих говора овај ми је најдражи и најзахтјевнији.
У припреми овог текста појавило се питање шта рећи младим људима, а да то не звучи као још један у низу ,,говора одраслих“. Међутим, пошто сам 45 година провео радећи са студентима, покушаћу бити једноставан и сасвим искрен.
Зашто сам се обрадовао овом позиву? Прво, што нисам заборављен од своје школе и суграђана и друго, што се опет враћам са дубоким емоцијама.
Гимназија у Сокоцу није била само мјесто гдје смо учили лекције. Била је мјесто гдје смо научили како да мислимо, гдје смо први пут схватили да знање није обавеза, него снага и моћ. Нелсон Мендела је рекао: ,,Образовање је најмоћније оружје којим можете промијенити свијет“.
Ова школа није нам давала само знање, овдје смо градили пријатељства која трају цијели живот. Овдје смо први пут осјетили шта значи припадати – разреду, генерацији, мјесту. И можда баш зато, када помислим на те дане, не сјећам се само оцјена и лекција, него смијеха и другова. Прави пријатељи из младости не мјере вриједност успјехом, него оданошћу, разумијевањем и искреношћу. Кроз таква пријатељства учимо шта значи бити човјек међу људима, као што је говорио патријарх Павле.
Када погледам уназад, јасно ми је да успјех никада не долази одједном, него као тихи Дунав, наизглед лијен, али моћан. И управо у тишини настаје права снага.
Драги ученици, живимо у времену које је брзо и понекад превише захтјевно, због чега сте ви у конфузнијој и несигурнијој ситуацији него што је била моја генерација. Од вас се очекује много, више него што вам пружа окружење. Не морате бити савршени, важно је да будете упорни и радознали. Да не пристајете на површне одговоре. И можда најважније – да вјерујете да ваш труд има смисла, чак и кад резултат није одмах видљив. Младост је доба кад се тек учи мудрост живота, али и воли, сања и гријеши; драгоцјена је не због година, него због слободе коју носи.
Захвалан сам својим професорима. Професор није само онај који преноси знање, него буди и жељу за знањем. Он не обликује само добре ђаке, већ и добре људе – примјером, стрпљењем и вјером у њихове могућности. Зато се прави наставници не памте по лекцијама, већ по траговима које су оставили у животима својих ученика.
Драги ученици, немојте журити да ,,успијете“ по туђим мјерилима, нека свако од вас има свој пут, као и своју љубав. Важно је да тај пут ваш. И гдје год да одете, носите вриједности: рад, поштење, упорност и поштовање према знању. То су ствари које трају, а ,,будућност припада онима који вјерују у љепоту својих снова“.
