Поводом 210 година од Његошевог рођења
Петар Петровић Његош (1813 – 1851) један је од ријетких великана у историји нашег народа. Бесмртни пјесник рођен је у Његушима подно Ловћена, у породици која је преко 200 година давала црногорске владике и владаре. Свом учитељу, пјеснику Сими Милутиновићу Сарајлији Његош је посветио религиозно-филозофски спјев ,,Лучу микрокозму“.
За кратког живота ујединио је разједињена племена у једну државу, ојачао везе са Русијом, водио слободарске ратове против Турака; отворио прве школе и прву штампарију на Цетињу; био полиглота и преводилац, написао бројна дјела, а најчувенији је ,,Горски вијенац“, мисаоно-херојска поема у драмском облику, посвећена Карађорђу. Тежиште ,,Горског вијенца“ је на чојству и јунаштву црногорског колектива. Према књижевнику и војводи Марку Миљанову, јунаштво је бранити себе од другог, а чојство је бранити другог од себе, умјети се савладати, не бити бахат ни лицемјеран.
Охрабрује чињеница да је ове године први пут у Црној Гори прослављен дан Његошевог рођења као национални празник. Интересантан податак је да на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку за српски језик, од 2006. године постоји предмет Његошева поетика.
Његошеве мудре изреке/гноме
- Свак је рођен да по једном умре, / част и брука живе довијека.
- Страх животу каља образ често.
- Без муке се пјесма не испоја, / без муке се сабља не искова.
- Нико срећан, а нико довољан, / нико миран, а нико спокојан. / Све се човјек брука са човјеком. /Гледа мајмун себе у зрцало.
- Свијет је овај тиран тиранину, /а камоли души благородној.
- Ко на брдо ак’ и мало стоји / више види но онај под брдом.
Припремила: проф. Сузана Пржуљ
