Опроштајно писмо матуранткиње Ане Тодоровић
Крајеви и растанци никад нису лаки.
Сунце које је обасјавало школска јутра наставиће и даље да сија, али нешто се у нама мијења. Покрећу се изазови које треба савладати, а које смо само назирали у смијеху док смо клизили кроз школске дане.
Признајем, било је тешких тренутака, треме пред испитивање или контролни, пријатељстава насталих и оних која су међу ђачким клупама нестала. Али данас, кад наши кораци неће поспано уходати у познате учионице 1. септембра, са радошћу се сјећамо лијепих и мање лијепих тренутака. Негдје између смијеха и суза сазријевале су личности , различити, специфични карактери које носимо са собом у свијет.
Зато усправне главе ходимо у будућност, са успјесима које поносно чувамо у погледу као охрабрење да све што пожелимо, и те како можемо и да остваримо.
Ана Тодоровић
