,,Руслан и Људмила“ – приказ гимназијалке Милице Маловић
Дјело ,,Руслан и Људмила“ не може се свести само на причу о витезу и отетој девојци јер ова поема у себи носи много више, спој бајке и романа; ироније и народног духа који је обиљежио Пушкиново стваралаштво.
На први поглед дјело личи на бајку, јунак Руслан пролази кроз искушења како би спасио Људмилу од злог чаробњака. Међутим, Пушкин вјешто разбија упрошћеност, уносећи елементе хумора и народне руске приче. Читалац није само посматрач авантуре већ и учесник у живописном свијету, у којем се границе између озбиљног и разиграног стално помјерају.
Руслан представља идеал витеза. Он је храбар, одан и упоран, али није приказан као савршен, већ као човјек који гријеши и сумња, што га чини ближим читаоцу. Са друге стране, Људмила, иако често пасивна, симболизује духовну чистоту и љепоту. Њихова љубав није само романтична него и покретачка снага дјела.
Језик је богат и сликовит, пун метафора које читаоца лако уводе у магични свијет. Оно што ову поему чини трајно вриједном је њен емотивни слој. Испод авантуре и фантастике је универзална прича о љубави, истрајности и борби против зла.
У цјелини, ово је разиграна, али и дубока поема која спаја народну традицију и ауторску оригиналност, што је чини свјежом и занимљивом и данас.Подсјећа нас да у свијету пуном препрека храброст и љубав и даље имају посљедњу ријеч.
Осим Миличиног приказа, оригиналне осврте на поему ,,Руслан и Људмила“ дали су ученици Марија Бајагић и Игор Ђуровић, чиме су показали развијено критичко мишљење и изузетно интересовање за изучавање руске књижевности.
Припремила: Ранка Симовић, проф. руског језика
