130 година од рођења Ива Андрића: ,, И што погледам, све је пјесма и чега год се такнем, све је бол“
Октобар, међународно признат као мјесец књиге, с правом би се, за све поштоваоце Андрићевог дјела, могао сматрати његовим јер је управо у октобру (9.октобра) прије 130 година, у Доцу код Травника рођен наш нобеловац.
Иво Андрић дјетињство је провео у Вишеграду, а касније је уписао сарајевску Велику гимназију. За гимназијских дана почиње да пише и објављује поезију. Тако, доста касније у ,,Eх Pontu“ каже: ,,И што погледам, све је пјесма и чега год се такнем, све је бол“.
Био је припадник покрета ,,Млада Босна“ и борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. До Првог свјетског рата школовао се на универзитетима у Загребу, Бечу и Кракову.
,,За мене кажу да сам писац-историчар“, казао је једном приликом Андрић, ,,али ја сам пре свега писац, а прошлост је за мене исто што и лепота за жену. Међутим, историчари долазе на крају чина да би пребројали мртве, писац је тај који даје поуку и помаже људима пре зла. Чини ми се да се ту негде крије моћ и немоћ књижевности“.
На почетку рата је ухапшен, a након ослобођења започиње успјешну дипломатску каријеру. До тада је већ објавио медитативну прозу ,,Eх Ponto“ и ,,Немири“, низ приповједака (,,Пут Алије Ђерзелеза“, ,,Ћоркан и Швабица“, ,,Жеђ“, ,,Мост на Жепи“, ,,Аникина времена“) те први дио триптиха ,,Јелена, жена које нема“.
Већ тада је био признат у југословенским књижевним круговима, али се увијек водио скромношћу, у ,,Eх Pontu“ каже: ,,Ја презирем бљесак господства и лажни пјеснички стих, окрећем главу од оних којима је добро и у којима душа шути“.
Године 1926. изабран је за дописног, а 1939. за редовног члана САНУ.
Године 1945. објавио је романе ,,На Дрини ћуприја“, ,,Травничка хроника“ и ,,Госпођица“, 1954. ,,Проклета авлија“. Нобелову награду за књижевност добио је 10. децембра 1961, ,, за епску снагу којом је обликовао теме и приказивао судбине људи током историје своје земље“.
Постхумно су му објављена дјела: ,,Омер-паша Латас“, ,,Знакови поред пута“, ,, Свеске“.
,,Кад умрем (на смрт не чека нико одвећ дуго) можда ће неко, ту и тамо, поменути моје име. И жив, ташт човек мисли ево и о том“. Иво Андрић преминуо је на ВМА у Београду,1975.године, а његово дјело живи вјечно.
,,Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније: како често нам баш то мало недостаје“, написао је Андрић у ,, Ех Pontu“.
Припремила: Милица Боровчанин, III-г1