У трагању за идентитетом
Роман симболичног наслова – ,,Град за незбринуту дјецу“ Драгана Тепавчевића објављен је 2015. године, након што је његов рукопис награђен ,,Златном совом“.
Читајући ово дјело, запажамо да је у питању психолошки напета прича, композиционо организована у два наративна тока, од којих први прати сјећања главног лика на доживљаје из свог живота, док је у другом у сиже уткана, моделом ,,роман у роману“, историја Сарајева, које није само мјесто одигравања радње него, на моменте, имамо осјећај да и сам град добија функцију јунака.
,,Град је прича за себе, позорница догађаја и главни лик. Сцена, глумци и публика, све у исто време“ (из романа).
Дамир Филиповић Арап је одрастао у дому за незбринуту дјецу, у пријератном, мултикултуралном Сарајеву, не знајући ништа о свом поријеклу, од раног дјетињства суочен са страхом да ће ,,увијек бити нико, јер није ничији“. Потрага за идентитетом као основна тема романа намеће се још од самог почетка. Дамир се као дијете често налазио у ситуацијама када би га неко од знатижељника, који су полагали право да знају све и свакога у свом окружењу, из чисте радозналости упитао чији је, и ,,увијек би код тог питања изронила слика празне рубрике у школском дневнику, остављене да се упише име родитеља. И стидио се и плашио, у исто вријеме, тог неисписаног простора у разредној књизи који му је још једном потврђивао да се разликује од друге дјеце“.
Једино чему је истински знао да припада је Сарајево. Како Тепавчевић у једном дијелу романа наводи, ,,Дамир је цијелим својим срцем волио свој град и осјећао је да град воли њега“.
Служећи се специфичним локалним језиком не би ли оживио сарајевски дух у читалачкој свијести, аутор приповиједа о повезаности између личног и колективног идентитета, са једне стране, и идентитета града који, према тумачењу Слободана Владушића, представља
,,један посебан тип урбане свести који одређује однос људи према људима“.
Читајући овај роман, можемо посматрати како кроз различите периоде у животу главног јунака и хронотоп Сарајева мијења своје квалификације према ритму догађаја из његовог живота док, за вријеме рата, потпуно не преовлада његово тамно лице.
Ипак, Дамир ни тада не одустаје. Његова потрага за собом на самом крају романа га опет одводи родном граду, који је био приморан да напусти, и он закључује: ,,Овај град је моја кућа, јер друге немам и за њу не знам. Улице ми дођу к’о ходници, а паркови к’о спаваће собе; не знам да ли бих могао без њега“.
Мотив идентитета често се појављује у дјелима Драгана Тепавчевића, стога читаоцима препоручујемо и његове романе: ,,К’о гром“, ,,Зна ли ко енглески“ и ,,Кома у 26 слика“, у којима се бави темама егзила, националног идентитета, колективног и појединачног, те питањима свијести о самом себи и човјековој потреби да некоме припада.
Аутор: Милица Боровчанин 4г1
