Мотив грешности у ,,Запису о даровима моје рођаке Марије“ Момчила Настасијевића

У овом раду се разматра смисао религиозног надахнућа у начину на који Момчило Настасијевић обрађује мотиве у приповијеци ,,Запис о даровима моје рођаке Марије“. Писац кроз мотив гријеха представља вјеру у Бога као једини извор спасења.

Кључне ријечи: ,,Запис о даровима моје рођаке Марије“, Момчило Настасијевић, клетва, вез, традиционалност, искупљење.

У Настасијевићевом циклусу приповједака ,,Из тамног вилајета“ неријетко се појављују фантастични и надреални мотиви. Стиче се утисак да у причама ,,матерња мелодија“ добија одлике фантастичног, праћена поруком неких виших сила које долазе из ,, тамног вилајета“. У дјелу ,,Запис о даровима моје рођаке Марије“ приказују се мистичне, зле силе.

Мотив који је инспирисао тему овог рада је мотив гријеха, који Настасијевић на аутентичан начин представља кроз традиционалне српске мотиве (већ поменути вез).

На почетку приповијетке наратору стиже порука да је његова рођака Марија преминула, а иза ње су остали ковчези са даровима. У поруци је такође упозорење да не узима ништа што није његово. У кући гдје је Марија живјела наратор затиче њену бабу. По самом доласку у кућу он запажа папучице за које каже да, чим их је видио, зна да ће их украсти, иако је баби обећао да ,,ни конца око прста од њеног неће узети“. Касније ће споменути да није знао зашто су се догађаји тако редали, чиме одаје да је свјестан мрачне силе која га је нагонила на гријех. Наратор краде папучице и тако преузима клетву на себе. Манифестује се мотив гријеха, који буди порив да се иде тамо гдје је забрањено, да се прекрше сва правила и завири у најмрачније тајне постојања. У томе се огледа присутност Сатане, како у дјелу и догађајима који се у њему нижу, тако и у реалном животу, у занемаривању унутрашњег осјећаја који мора постојати у сваком савјесном људском бићу. Иако се приповијетка чини иреална и бајковита, она представља стваран живот дат кроз причу која је успјела то да дочара на начин који буди језу.

Надаље, у приповијетку се уводи мотив огледала које не служи да одрази лик, већ зло или да га бар призове. Маријина клетва почиње када јој баба донесе огледало, чиме буди њену отровну нарцисоидност, нездраву опчињеност сопственим ликом. Огледало је накосо напукло, па добијамо осјећај да се заправо ради о преламању прошлости и будућности.

Марији су долазили разни просци, али из бабиног казивања сазнајемо да је она остајала горда и надмена. Одбивши једног просца, навела га је на самоубиство, а након тога пада у очајање. Аутор показује изузетну способност да мотив гријеха представи у оквирима српске културне традиције, демоне који јој опсједају ум и душу Марија ,,чисти“ кроз један од најтрадиционалнијих српских ритуала – вез.

Вез у српској култури, између осталог, служи и као дар у знак добродошлице. Већ је познато да је Марија иза себе оставила дарове, те се поставља питање: кога је то чекала, за чији долазак се спремала? Марија је кроз вез наговијестила да чека спасење, да тјера од себе зле силе и прочишћава душу.

Иако дјело обилује мотивима клетве, гријеха и смрти, писац успијева да вјеру у Бога као извор спасења стави у први план. На крају се срећемо са мотивом вјере и наде да је искупљење од гријехова могуће. Актери у дјелу осјећају посљедице гријехова предака на тај начин што и сами гријеше. Марија се издваја из круга бесконачног понављања историје тако што се, закључујемо, предаје вјери и доживљава просвјетљење. Изразит је контраст између гријеха као пада и вјере као спасења.

Аутор текста је Ана Тодоровић, ученица IV-3, Подручно одјељење Хан Пијесак. Текст је сажета верзија семинарског рада ,,Мотив грешности у Запису о даровима моје рођаке Марије М. Настасијевића“, писаног након радионице Класици српске књижевности Љетње школе у Тршићу, одбрањеног на Филолошком факултету у Београду, а објављеног у зборнику радова ,,Млади и србистика“.