Злочин и казна

„Е па, тако ће се и он стално око мене вртети, као лептир око свеће; слобода ће му омрзнути, почеће да се задубљује у мисли, заплитаће се, сам ће себе сасвим заплести, као у мрежу, измучиће се на мртво име“ (Достојевски).

„Злочин и казна“ је роман руског писца Фјодора Михајловича Достојевског, штампан први пут 1866. године у часопису „Руски весник“.
Ф. М. Достојевски био је руски књижевник и новинар. Његова дјела баве се стањем човјека у проблематичној политичкој, друштвеној и духовној атмосфери Русије 19. вијека, као и филозофским и религиозним темама. Његови чувени романи су: „Злочин и казна“ , „Идиот“, „Зли дуси“, „Браћа Карамазови“…

„Злочин и казна “ је психолошки роман који прати унутрашњи сукоб главног лика Родиона Романовича Раскољникова. Сам злочин који је Раскољников починио веома је јасан, међутим, појам казне много је комплекснији. Та казна обухвата читав склоп емоција, немира и раскола који се дешава у самом Раскољникову. Он је веома специфичан лик, ког су мука и његова сопствена увјерења навела на погрешан пут. Идеја о злочину проистиче из једног Раскољниковљевог чланка, у коме он људе дијели на обичне и изабранике који имају слободну вољу, за које закон не важи, него теза да у име опште правде „циљ не бира средство“. У покушају да буде „изабраник“, водећи се својим увјерењима, Раскољников чини злочин чију тежину не може да поднесе. Суочава са самим собом, али и са спољашњим свијетом. Ликови који се срећу кроз роман углавном су напаћене, измучене душе које немају шта да изгубе.

„Разумете ли, разумете ли ви, поштовани господине, шта значи то кад човек више нема куд?“

Карактеристично је то да се ликови не могу подијелити на искључиво “ позитивне“ или “ негативне“. Сваки лик је прича за себе и носи свој крст страдања и патње.
Један од кључних ликова је Соња Мармеладова, истинска вјерница. При крају осмогодишње робије Раскољников доживљава катарзу, васкрсава га љубав према Соњи и њена вјерска убјеђења, која постају и његова. Раскољников добија другу шансу не знајући да се нови живот не добија „бадава“.

На крају, сви смо ми грешници који чине „злочине“ за које нам нико не може пресудити гору казну од нас самих, а једини исправан начин враћања на прави пут је истинско покајање.

Аутор: Теодора Ђерић, ученица IV-1