Из успомена једног занесењака
Новела „Беле ноћи“ дјело је руског писца Фјодора Михајловича Достојевског, први пут објављена 1848. године, популарна и данас, нарочито у Америци.
Радња је смјештена у руски град Санкт Петербург. Дјело је написано у првом лицу као сјећање једног занесењака. Наратор и главни јунак је отуђен од стварности и живи у свијету маште, у илузији сопствених мисли. У свом свијету интензивније мисли и осјећа Незадовољан стварношћу, он осјећа да не припада друштву, па из реалног свијета бјежи у свијет маште, свијет сопствених мисли.
„Али, док још није дошло то, то грозно време, он ништа не жели, јер је изнад жељâ, јер је све с њим, јер је засићен, јер је он сâм уметник свога живота и ствара га сваки час по новој самовољи.“
Шетајући улицама Санкт Петербурга, сасвим случајно упознаће дјевојку Настјењку, која ће му на неки начин отворити очи и пробудити истинске емоције. Њихова блискост, платонска љубав, настаје као плод разумијевања туђе патње и бола које једно другом исповиједају кроз разговоре.
„Од такве љубави, Настјењка, по неког тренутка бива хладно у срцу, постаје тешко у души. Твоја рука је хладна, моја је врућа као ватра. Како си слепа, Настјењка!…“
Новела говори о моралној чистоти, о односу странаца који су успјели да разумију једно друго, о саосјећајности и несебичности, о усамљености и тренуцима апсолутне среће и благостања.
„Нек јасно буде твоје небо, нек светао и безбрижан буде твој мили осмех, буди благословена за онај један тренутак блаженства и среће који си дала другом срцу, усамљеном и захвалном!
Боже мој! Читав минут блаженства! Па зар је то мало, макар и за цео живот човечји?…“
Теодора Ђерић, IVг-1
