Школа – храм знања или трка за бројкама?

Ученици широм Босне и Херцеговине су навикли на уобичајене методе наставе и исти концепт часова који се примјењује деценијама уназад. Било да је то час математике, физике или биологије, ученици су ограничени и не могу испољити своје креативне идеје и улазити у разне интелектуалне дискусије које имплицирају јачање критичког мишљења, основе за све.

Међутим, ученици другог разреда информатичке гимназије Средњошколског центра „Василије Острошки” заједно са њиховим одјељенским старјешином Иваном Мојсиловић, магистром лингвистике, одлучили су да помјере границе и покидају ланце застарјелих метода наставе. Наиме, ови ученици су у петак одржали несвакидашњи час одјељенске заједнице. Ученици су извели представу у пет чинова о образовању, настави, оцјенама и њиховој важности и репресији коју врше на ученике као дио заједнице и система. Сам текст је спремила Ивана Мојсиловић, а ученици су га извели на изванредан начин. Такође, на овако занимљив и креативан начин проф. Ивана је подстакла ученике да критички размишљају о ономе што су одиграли и самим тим доносе се закључци о одређеним друштвеним проблемима и питањима.

У првом чину било је ријечи о фрази коју смо сви чули, а неријетко и споменули у нашем образовању „Учим само за оцјену”. У овом чину говорило се о томе како ученици уче искљичиво због бројке на папиру која на крају дана, без знања, не значи ништа. Такође, ученици су отворили озбиљну дискусију на ову тему. Изнијели су став да је оцјена само број, који нас не чини бољим човјеком или чак паметнијим, већ је то знање. Стога, треба учити ради себе и знања које ће нам користити у животу, а не због оцјене која није мјерило ничега.

У другом чину прожимао се нама врло познат проблем – родитељски притисак. У овом чину било је ријечи о томе колико и родитељи утичу на ученике да је оцјена битна, а не само знање које се усваја учењем. И колико су они заправо кривци за проблеме и мањак мотивације које ученици доживљавају. Ученици су такође водили дискусију и на ову тему, сматрају да је притисак родитеља на дјецу због оцјена апсолутно непотребан. Родитељи су ти који треба да подстакну своју дјецу да мисле и живе изван оквира, а не да их спутавају на путу ка стварном успјеху. То што смо имали 5 из анатомије неће нас учинити врсним хирургом, али знање, марљивост, искуство и ширина видика – хоће.

У трећем чину говорило се о професорима/натавницима који мисле да је оцјена мјерило или алат знања. Неријетко су професори ти који ученицима намећу ово мишљење и тиме уништавају мотивацију код ученика и смањује се учинак рада и активности на часу. Фразе које често чујемо су: „Имај добре оцјене и ето ти одмах посла и живота из снова”, „Оцјене су мјерило знања” и сл. Ученици су ово осудили, рекавши да су професори/наставници ти који су ученицима узор и, ако они имају овакво мишљење, веома га је лако наметнути ученицима који немају висок степен критичког размишљања.

У четвртом чину говори се о разочарењу које настаје када је ученик сједио и непрестао “бубао” градиво напамет. Ученици сматрају да је битно знати срж и тежину онога што је научено, такође и како га примијенити и искористити у животу. Оцјена је мање битна, битна је ефикасност и сврха.

У петом чини било је ријечи о учењу из интереса. Боље речено, шта би ученици вољели да уче. Одговори су били: критичко размишљање, испољавање креативности, схватање економије, преговори за посао, како препознати истините информације, како донијети исправну одлуку у животу и како бити срећан без трке за оцјенама. Ученици су дошли до закључка да им је ово знање много потребније и корисније у животу, као и да је сам процес учења ових ствари занимљивији. Сматрају да би било боље да се уведе функционалније учење, а избаци непотребно учење напамет набрајалица које се више не користе.

Шта желе да поруче ученици другог разреда информатичке гимназије заједно са својом разредном Иваном Мојсиловић?

Оцјене нису мјерило знања и школа не би требало да буде мјесто гдје ће се то увјерење наметати. Свако, било наставник, професор, ученик или родитељ, има улогу у образовном систему и одговорност да га унаприједи. Зато хајде да радимо заједно на модернизацији образовања. Нека школа постане мјесто гдје ученици долазе радо – да уче, откривају, стварају и развијају се.
Дошло је ново доба, другачије од свих претходних. Вријеме је да се и ми промијенимо и проширимо своје видике.

Аутор: Магдалена Боровчанин, ученица II-2