Пјесма ,,Тиховање“ са којом је Милица Боровчанин освојила 1. мјесто на Сабору духовне поезије, 15. по реду међународној пјесничкој манифестацији, коју организује Књижевно друштво Раковица.
Тиховање
Помилуј, Господе, у милости вијека
Своје грешно чедо у земаљском одру,
Зацијели, Творче планина и ријека,
И опрости рану крваву и модру.
Када скинеш кожух затегнутог тијела,
Просуће се крвца из нутрине бола,
С издеране душе, потећи ће врела,
Под свјетлошћу слабом васионских кола.
Док жмиркају свијеће неког
Млијечног пута,
Слабашне и мирне, наспрам Твога лика,
Прими грешно чедо испод славног скута
И помилуј, Спасе, свога поданика.
Кад тихују дупље ту гдје ока нема
И тишина хучи времену кроз ребра,
Води руку скромном писару поема
Са тијелом од магле и срцем од сребра.
Он, Господе, живи једино у ријечи,
Усмјери му корак по рубу папира
И рањиву душу, Свјетлости, залијечи
Огрни га тајном свог бескрајног мира.
Да би ноћу, погнут, док се моли нијемо,
Говорио гласно, а без гласа људска,
У коштици плода гдје се дотичемо
Златна Твоја језгра и земаљска љуска.
Он је само свједок, у свјетлости, Тебе,
Као инок тамних мастиљавих рута,
Што Те пјесмом слави, док тишина гребе
Залутале гријехе с неког Млијечног пута.
