Премијерним приказивањем филма „Дјеца у Гехени“ сачувано сјећање на жртве Старог Брода
Филм „Дјеца у Гехени“, који говори о страдању српског народа у Старом Броду током Другог свјетског рата, приказан је синоћ бројној соколачкој публици у Духовном центру Романијске Лазарице.
Сценариста филма, професор историје Велибор Симић рекао је да је ово ауторски филм ученика Средњошколског центра „Василије Острошки“ и да је идеја потекла од чланова секције „Култура сјећања – доба страдања“ коју води његова супруга Бојана Симић.
- Филм говори о страдању српског народа са подручја романијске регије у Старом Броду. Важно је знати да је геноцид над Србима спровођен све до 1945. године. У филму су приказане потресне исповијести десеторо свједока злочина у Старом Броду, али је било и оних који нису имали снаге да стану пред камере, јер су им то била трауматична сјећања – нагласио је Симић.
Свједок страдања Срба у Старом Броду Спасоје Ђерић Пајо рекао је да је са само четири и по године био у колони која је бјежала према Дрини од Францетићевих усташа.
- Нисам довољно јак да себе обуздам када се сјетим тог страшног времена, а да не пустим сузу. Имао сам четири и по године када је почео покољ српског народа који су извршиле здружене усташке снаге под командом Јуре Францетића, уз његовог замјеника Мију Цицаницу, као и локалних усташких команданата, међу којима је био и Зулфага Думанџић. Двадесет првог марта кренули су од Жљебова. Док су једне снаге држале путеве, Зулфага Думанџић је обезбиједио пролаз преко Романије. Прво српско село на које су наишли било је Дикаљи. Село је запаљено, а затим су наставили према осталим српским селима с намјером да побију становништво, опљачкају и запале куће – присјетио се Ђерић.
Према његовим ријечима, Зулфага Думанџић је ову офанзиву предводио јер је одлично познавао терен. Знао је да ће велики број српског народа кренути према Дрини у покушају да се спасе и управо је због тога усмјерио усташке снаге према тим правцима.
- На Црквинама су стигли прве збјегове српског народа. Ту је затечено укупно 165 људи, цијеле породице, старци, жене и дјеца. Прву групу су стигли код мјеста Смрдар, недалеко од Лучке воде, гдје су их побили. Другу групу су сустигли на мјесту које се зове Ростића До, гдје је готово у потпуности уништена породица Пушоња из Џимрија. Преживјело је само двоје дјеце Мијат Пушоња и његова сестра Анђелка. Трећу групу су такође побили недалеко одатле. Наставили су према селу Бабљак, гдје су побили све Србе које су затекли. Затим су се улогорили у Сјеверском, у кућама Митровића, Илије Ђурића и Шаренаца. Мој отац је то својим очима видио. Позвали су га да дође, али је успио да побјегне. Пуцали су за њим из митраљеза, мислећи да су га убили – прича Ђерић.
Како каже, сутрадан су наставили према Дрини и поново сустигли српске збјегове. Срби који су били под оружјем нису могли много учинити, јер би тако угрозили сопствени народ.
- О томе ми је причао и мој колега Радоје, који је преживио тај геноцид. Њега је мајка зграбила за руку и побјегли су у шуму. Радоје је касније био присутан у Рогатици када је Зулфага Думанџић изведен пред суд. Ухапшен је у Тузли под другим именом, а затим доведен у Рогатицу. На суђењу је саслушан велики број свједока. Суд га је осудио као једног од највећих злочинаца у Босни и Херцеговини.
Према попису Моме Крсмановића, који је имао храбрости и снаге и обишао 1969. готово сва српска села и куће Романије и пописао страдале, утврђени су размјери овог злочина.
- И ја сам био у једној од колона избјеглица. Имао сам четири и по године када смо бјежали од Бранковића према мосту у Вишеграду. То је била непрегледна колона народа и стоке. Сјећам се да су италијанске снаге на прелазу тражиле злато како би дозволиле пролаз. Мој отац их је молио да нас пусте и нудио новац, али су они тражили искључиво злато. Ни они који су га дали нису добро прошли, јер их је на другој обали Дрине дочекао велики логор, ограђен жицом. Ту су смјестили и народ и стоку. Мушкарце од 15 до 70 година одвајали су од породица, товарили у вагоне и одводили у логоре широм Европе. Једне композиције ишле су према Чапљини, а друге према Јасеновцу.
Он је навео да Запад никада није осудио злочине почињене над српским народом, подсјетивши да је у усташком логору Јасеновац убијено 700.000 Срба.
- Да су Срби убили 700.000 хрватских мачака, Запад би сваког Србина осудио на вјечне робије, а са друге стране за злочине над Србима нико не одговара – поручио је Ђерић и подсјетио да су Уједињене нације 1948. године усвојиле Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, којом је утврђено да геноцид не смије бити заборављен, да не застаријева и да починиоци треба да одговарају.
Начелник општине Соколац Страхиња Башевић рекао је да су ученици Средњошколског центра „Василије Острошки“ направили историјски документ, јер је ово можда посљедњи филм који ће имати изјаве живих свједока злочина у Старом Броду.
- Посебну димензију филма даје и чињеница да је комунистички режим забрањивао да се говори о овом злочину. Важно је што пројекцији филма присуствује велики број младих који требају да знају о страдању Срба у свим ратовима. Филм оставља дубок утисак и рађен је за више говорних подручја и послаће поруку свијету о страдању српског народа, које је искривљено ревизијом историје разних центара моћи – навео је Башевић.
Ученик другог разреда Средњошколског центра „Василије Острошки“ Страхиња Марковић, који је био сниматељ филма, истакао је да је снимање трајало више од седам мјесеци, а монтажа пет мјесеци.
- Све ово је пробудило посебне емоције, нарочито током снимања изјава свједока који носе своје трагичне приче и то ме је додирнуло – закључио је Марковић.
За филм „Дјеца у Гехени“ коришћени су документи и релевантна историјска грађа, укључујући и зборник докумената о Старом Броду који је приредио Драган Радовић. Све што је приказано у филму засновано је на историјским чињеницама. Стравични злочин у Старом Броду, десио се у прољеће 1942. године, када је убијено преко 6.000 Срба.
Филм представља драгоцјено свједочанство о једном од најтрагичнијих страдања српског народа у Другом свјетском рату. Захваљујући исповијестима преживјелих и ангажману младих аутора, сачувано је сјећање које остаје као опомена будућим генерацијама да се истина памти, а жртве никада не забораве.
Преузето са ИНФОцентар Соколац
