Читамо ли?
Према новијим истраживањима, у Србији је свега четири одсто ученика на највишем нивоу читалачке писмености док већина има проблем са вербалним изражавањем. Колико у процентима одраслих његује читалачку културу и шта чита?
Настава српског језика и књижевности заузима посебно мјесто у школским програмима. Нема предмета који се може реализовати без матерњег језика као наставног средства.
Прије свега, ученик мора бити свјестан различитости употребе језика (функционални стилови), треба знати да је поетска функција језика најсложенија. Да су не само повезани језик и књижевност него су широко испреплитане њихове нити са свим умјетностима, наукама, религијом. Доживљај једне пјесме је потпун ако је чујемо као музику, видимо као слику, проникнемо у њене идеје. Драма свој пуни израз добија на позорници; ако нас подстакне на размишљање, умјетнички је вриједна.
Говорећи о књижевности, Андрић је рекао да је један од њених циљева ,,да нам осветли тамне путеве на које нас живот често баца, и да нам о том животу…каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо…“
Предмет часова језика није само граматика, правилно акцентовање, коректан правопис, стил, богаћење рјечника-саставни су дио сваког часа. Систем језичких правила (норма) најбезболније се усваја читањем.
,, Којекако се односити према језику значи и мислити којекако: нетачно, приближно, неистинито“, упозоравао је Лав Толстој.
Да би се проблем нечитања донекле ријешио, не могу помоћи негативне оцјене ни, с друге стране подилажење ученицима и лошем укусу, најважнији је људски и стручни ауторитет наставника, особе којој ученик мора вјеровати.
Живимо у информатичком добу и, поред бројних предности, приступ мноштву информација само ствара привид знања. То ,,знање“ је без система, добијено лако, без размишљања.
Читалачка култура је дуготрајан и активан процес, без читања квалитетних дјела нема духовног развоја.
Припремила: проф. Сузана Пржуљ
