Да ли сте прочитали ,,Књигу о Милутину“?
Прво издање ,, Књиге о Милутину“(1985) Данка Поповића изазвало је несвакидашње интересовање за овај роман. Књига је доживјела бројна нова издања и уврштена је у лектиру за 4. разред.
Шумадијски сељак Милутин Остојић, домаћин, солунац, пред крај живота исповиједа се једном младићу у затвору, а то је први пут да олакша душу. Милутиново казивање тече хронолошки, од мобилизације у Првом свјетском рату, преко албанске голготе и крфске катастрофе, повратка кући без једног ока и бирократског шиканирања у новој држави, диоба у Другом свјетском рату, губитка сина јединца на Сремском фронту, до посљератних затворских дана. Поштени домаћин и прекаљени ратник нашао се међу најгорим олошем и доживио најцрње понижење. То није преживио.
Својом трагичном судбином Милутин показује да нема среће за народ који на својој кожи искуси сва историјска збивања. Његов сочни народни језик израз је колективног искуства и мудрости. Живот и људско достојанство се још једном потврђују као највише вриједности.
Милутинов горки стоицизам говори нам да човјек на државу треба да гледа онако како брине за своје домаћинство; да је добар државник, прије свега, добар домаћин. Снага једне државе је у њеном народу, ,,није народ ко и трава“ и ,,не сме се апсити домаћин“ (то српски краљеви нису радили).
,,Ето, не вреди нам се вајкати, тако је то са нама Србима, ми прво изгинемо, па се после размишља да ли је то тако требало да буде. Други су друкчији, они прво размишљају, па онда, ако икако могу, не гину…“
Милутин је живи примјер основног етичког начела да човјек треба да остане човјек без обзира на сва превирања, идеологије и партије. ,,Слабо ја видим, синовче, изгубио сам око у Великом рату, па сад за ове ваше послове нисам погодан. Не могу му рећи да око нисам у Великом рату изгубио да би се у овом рату бруко и да би потказиво, јер од потказивања нељудскијег посла нема, барем је тако некад било“.
Припремила: проф. Сузана Пржуљ
